Дело

332 Д Е Л 0 су мањи од Великог Хелдбурга, Алткениг, Мали Фелдберг.... Цела земља прво бреговита због последњих Таунусових огранака полако се спљоскавала према западу и ширила се у дугачку жуту равницу тако магловитог хоризонта код Франкфурта. Јулија и Морис посматрали су ту земљу изгнања, тако смешљиву и позлаћену и њихове узрујане мисли стишаше се. Каква душа, сестра наше станује у тнм непокретпим облицима предела? Какав нас глас несхватљив нашпм ушима, а кога је чуло наше срце зове, из утробе природе п редом пас саветује да се покорим о судбпнн или побунн? Јако сажалење обузе Морнса за све муке које је за њега претрпила жепа коју је волео. — Јадна моја прпјатељице однећеш жалосну успомену из ове земље! прошапута он. Она га иогледа и очп јој осветлише искреност њеног одговора. — С тобом ћу овде увек жпветп, рече она, као што сам и живела. А што сам брижна, шта то мари?.., Никад те нисам имала као овде! Авај! па и то се сврши! Хотелски дечко ириђе им чекајући њихове заповестп. Морис му нареди да спреми доручак у засебној соби. Могли су им дати само спаваћу собу са малим немачким креветом у једном углу. Доручковали су на доглед ношумљеним косама Алткенига, а како се ваздух све више и внше разведравао могли су опазити сасвим далеко висове Некара п Хајделбершкп Кенигштула. Једна једина мисао живела је у Јулији, а то опа коју је мало час само у пола признала своме иријатељу: да је свршено чемерно и драго време заједничког жпвота. Данашња екскурзија без сумње била је последња. Сутра ће може бити, бити растанак, и за колико времена?... Поново битн сама, тако далеко од њега. Волела је модрице на срцу за време недеља хоћу рећи кад се смрћу борила пред његовим очима. „Ако ме запита да останем овде, ма шта било остаћу!" Да. Таква је била њена страшљивост при помисли да га остави, да му је сад све посветила; све што јој је највише лежало на срцу, глас и супружанске дужности. Мислила је да буде Морисова метреса, посведочена, презрена, преварена, али ту норед њега, увек поред њега. Како да га иридобије, како да га чува? Снгурно му је још