Дело

340 Д Е л 0 — Да, ја, ја сам добро, одговори Јулија узнемирена укоченим очима тако црним. — Али љубимице моја, ти си болесна?... — Ах! не! нисам болесна, није ми ништа... није ми ништа... Уверавам вас... Она упола окрете главу, испружи руке у напред, као да хоће да удаљи у исти мах љубопитство и сажаљење. Јулија разумеде да није нмала никаквог права да се бори и да теши тај невини бол коме је она била проузроковач. Поново је прпсно познала да су се свршили данн пасивног неспокојства, да је ушла у жестоку кризу, после које ће њена љубав или ликовати или бити нобеђена. Изгледало је да је тишина, од које су сви троје трпели, проширила простор око њпх. Да би с тим свршио Ескје предложи: — Хоћете ли одмах да се одвезете код Антонија? — Не, одговори Јулија. Хоћу да пређем у моју собу и да се преобучем. Грозно сам уморна. Чим будеш готова опет ћу вас потражити. Јели скоро већање? — Чим буду дошли Роден н Фредер. Гле, ево га један од њих. Заиста звонце је звонило. Један тренут после на завијутку степеница појави се седа Фредерова глава. Роден је ишао за њим, срели су се на хотелским вратима, принуђени на тачност прекомерношћу њихових потреба. Поздравише Јулију. Ескје нрестави Фредера. — Ах! госпођо Снржер, рече хирург... Нисам очекивао за нашег болесника тако младу и дражесну другарицу. Он се поклони, са потавнелом пријатношћу последњег полустолећа, као човек који је двадесет година походио дворане у Компјењу и у Тиљеријама. Јулија не одговори ништа, без бриге да се покаже равнодушном. — Е добро! рече Ескје, сићи ћемо. Ви ћете ићи са нама, драга моја пријатељице. — Да... Неколико минута и ја ћу бити са вама. Колико ће трајати већање? Ескје погледом запита оба доктора. — 0! рече Роден... четврт часа, највише нола ако се буде врло брнжљиво испитивало. Да ли је наш сабрат ту? — Домје? Он се наместио у соби за рад, направио је малу лабораторију.