Дело

Д Е Л 0 339 зумете, не бих био довољан. Долазио је јутром н вечером... Сам он је учинио кораке око Родена. који не лечп свакога. Верујете ли да је прекјуче бдпо над Антонијем? — Одлично срце, пропушта Г-ђа Сиржер. Требао се пожурити са женидбом. Изговарајући те речи, и против воље мало је дрхтала. Јадна преданица, коју је бескрајна нежност начинила егоистом за један тренутак, није имала храбрости од свог егоизма. — Верујем, рече Ескје, да се тај брак неће нпкад свршити. Јулија обори главу. Чула је своју пресуду. „Никад... неће бити тај брак... Онда за кога ће се удати?“ Није се усудила да се позове на име онога који је био у њеној и Ескјеовој памети. „Не! не! мислила је она, нећу, нећу! Што год јој је остало енергије устаде на одбрану. „Борићу се, хоћу да га чувам... Хоћу да мноме буде срећан.“ Ескје се ућута, Његов савијен велики стас и профил оцртан на стаклу кола поцрвенео је од сумрака... У тој тишини Јулија осетп како се између ње и њеног старог нрпјатеља копа јарак. Заустављали су се. На хотелском прагу чекала је Тонја. — Где је Клара? прошапута Јулија. — Не знам, моја J.v... Вероватно у салону. Ти си добро путовала, а ? Јулија не одговори. Прође испред старице и упути се степеницама. Једва је чекала да види Клару. Она је опази у нолусветлости салона како лежи испружена на дугачкој столици. Да ли је заиста била заспала, или се претварала да се буди? Јулија је виде тако бледу, тако слабу и тако смањану да одмах постаде према њој љубазна и сажаљива мајка: — Драга моја, казали су ми да си болесна?... Она пружи руке... Клара се неосетно устезаше, затим без уступања се пусти да се ухвати и загрли Г-ђа Спржер осети под њеним стезањем укоченост тог гппког тела. Ескје је ушао и расејан прелиставаше рашпрену партитуру на клавирском наслону. Клара запита: — Ви сте добро са здрављем?