Дело

338 JECEH ЈЕДНЕ ЖЕНЕ — Домје долази сваког дана, нриродно... А затим. лекари су увек ту. Мало час he бити већање за Антонија... Домје је тражио Родена и Фредера. — Тешко ћете га познати, рече Ескје, толико га је последњи напад променно. Коса му је обелила, много беља од моје. Изгледа као да му је осамдесет година. Уљушкана дрмањем лаких кола, која су сада ншла преко дрвене калдрме булевара Малезерб, Јулпја је чула речи Ескјеове из дна неке неодређене умртвљености. Мисли јој се сконцентрисали на ово: „Антоније ће умрети.. Што се ја не брпнем? Никад нпје био рђав према мени. Већ одавна нисам боља несрећна због њега...“ Али одмах се побуни јако памћење ума: Узео ме је за жену, ето шта ми је зло учинио...“ Поновно сећање успомена узбуди јој срце и она осети да, упркос свему, упркос вољи и сажаљењу према болеснику на самрти, бнло је у њој нешто што никад неће опростититп своме мужу, никад, нпкад!.. Хтела је да до сптница дозна начин како је пренет у Париз. — Прексиноћ смо добилп депешу, одговорп Ескје: као и она што сам вам одмах послао, н ова нпшта нпје објашњавала; у њој је само стајало да ношто се болесник може нренети мислили су да је боље одвести га женп у Париз п Антоније је дошао у четвртак ујтру, у десет часова, са Хелом и једним младим луксенбургаким лекаро.м који се одмах вратно. — Да ли је прнметпо моје осуство? — Мислим да ппје приметно ни наше ирисуство, нп путовање ни долазак у Париз. Наоружајте се храброшћу, наћи ћете се пред призором заиста жалосним. Јулија окрете разговор. — А Клара, заппта она, шта о њо.ј вели Домје? — Ах! Клара није легла у постељу, чак... сигурно ће бити на кућњем ирагу да вас одмах прими. Њена болест није одређена болесг, назначена и баш због тога је тешко наћи лека. Роден вели: „Село, чнст ваздух, вежбања“. Домје опет: „Удадба.“ Обадва су у праву. Али Клара неће да остави Париз. Чим се пређе на то питање одмах добије нервну кризу... А што се тиче удадбе... Он се ућута. Јулија, мало узнемирена, запита: — Је ли ту Г. де Рије? — Да... тамо је сваки дан. Он је био изванредан према нама. Сам у кући, са болесником на самртп и болесницом, ра-