Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 337 и рече му реч која му прободе срце, јер је она укратко изложила сву нежну и покорну жалост њене душе: — Ако кадгод дођеш овде са другом женом... и ако те мала Кета запита шта је са мном... рећи ћеш јој да сам умрла... Зар не? ТРЕЋИ ДЕО I У наступању јесени често се варош улепшава, као из задовољства, јединственом дражи, — дражи последње сезоне, тако љупко и тако право париски да на први поглед учини да дошљак заборави све што је видео другде, и поново му даје грозничав укус Париза. Ведро ј.утро, са последњом радошћу пролазника и кола која пролазе кроз улице окупане опалном светлошћу; по подна једва хладна, кад смотрени ветар полако покреће, а не одваја, последње лишће градских шибљика ; а нарочито неупоредиме вечери, сумраци који падају с неба бескрајно полако, продужавајући последњујсветлост која је посута бакреним прахом, дуго после док пламичци од гаса у својим ламнионима истичу крајеве тротоара, не осветљавајући их. Једне таке вечери, светле и тихе, лака кола су носила са северне жељезничке станице ка хотелу на Ваграшком тргом г-ђу Сиржер п Јана Ескеја који је, сам, дошао да је дочека. Кад је Јулија опазила, иза ограде кеја, висок банкарев стас, не видећи поред њега Кларпну силуету, ишчезе из ње неизвесна мирноћа у којој се у нркос свему уљушкала после Морисове заклетве. Стежући му руку прва јој реч би: . — Клара? Зашто и она није ту? Ескје псприча , веома жалостиво, да се од неколико дана погоршала криза снуждености, слабости и одвратности у којој је Клара иала после Јулијиног одласка. — Готово никако сна, нерви узнемиренп... усамљене сузе које је покушавала да скрије. Ах! драга моја пријатељице, много сам имао бриге! Јулија не одговараше. Шта да рече? Тек што се одвојила од Мориса а ево већ поново враћају јој се горчине... Њена савест, коју је хтела да нечује, упорно јој распиривала грижу савести: „Све је због тебе, и што је Клара болесна и што Ескје трпи! — Ко је лечи? упита она.