Дело

336 Д Е Л 0 — Ја говорим мирно и слободно се обавезујем и знам да ћу ускоро испунити дужност. Кад твој муж умре... — Пази! Непрестано је преклињала Јулија, пруживши руку према свом пријатељу. — Кад умре, тражићу, ако хоћеш, да будеш моја жена. Кунем ти се. Она га загрли, стискаше и обасу нољупцима. Муцала је: # — Твоја жена! Твоја жена! Ту реч коју она није смела да се усуди изговорити, чак ни полако, чак ни у најбоља времена, ето ту реч изговорио је сам Морис. Заборави на све и благосиљаше их што су плаћене таком ценом. Не примам твоју обавезу, рече му она, пошто се мало стншала, али ти захваљујем на твом љубазном мишљењу. Верујем ти. Молим те да ми опростиш што сам сумњала. Дакле непрестано ме волиш? — Кунем ти се, одговори Морцс, да ћу одржати обећање. Видиш, то је срећа наша два живота! Сутрадан ујутру пили су чај на тераси, кад им додадоше белу депешу, за г-ђу Артоа. Јулија пребледи. „ — Из Парнза је, речс она... учинилп смо злочин. Нружи депешу Морпсу. Он је отвори и чнташе: „Антонију много горе, доведен у Парнз. Јошнпшта неузнемирујуће. Али дођите. Ескје.“ Јулија погледа у Мориса. Са страхом је иосматрала утисак депеше на његовом лицу. Он је тако исто посматрао, пружи јој руке, она се бацп У наручја. — Мила моја! шапутао је он... жено моја! 4 Неколико часова доцније оставнли су вилу. Јулијајесела на келнски воз, а Морис је пратио чак до Франкфурта. Пристао је да продужи путовање у Немачку докле га је звала његова метреса. Мирно су говорили о будућности, надајући се да ће пм она још мало сачуватп од среће. Али је Јулија, поред свега тога, задржала болну неизвесност. Кад су се попели на каруце које су биле оптерећене путничким сандуцима, мала добра Кета поздрави их са прага виле. Јулија се наже према Морису