Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ ЗЗб Приближи се непокретној силуети и наслони свој образ на Јулијин влажан образ. — Ја чиним те ти трпиш, прошапута он. Опрости ми! — Није то твојом кривицом. Впше ме не волиш. Ето то је све. Одмах је осетио да се она варала, јер је увек волео. Хтео би да није чуо те очајавајуће речи. — Да, волим те, волим! рече он хитном збуњеношћу. Ах! што си то казала? — Не волиш ме више. рече она. Није казна да продужимо да се варамо. Ти волиш другу жену више но мене. Покушавала сам да те чувам, и то сам учинила колико сам могла. Сад немам више снаге. Остави ме. Покушавајући да је пољуби, протепа: — Мила моја Ју! — Не, рече она боно. Иди! што више нежности биће усиљене... Свршено је, свршено. Не волиш ме више. Говорећи тако она га'одвоји од себе полако и јако. Први пут осети Морис озлојеђеност те благе душе: впше није веровала у њега и будућност. Предвидео је будућност, коју су искључиле две душе које се воле, и будућност му се учини као смрт. Мисао која га је два пута такнула сад му се појави чистијом и више заповедничком. Није знао рећи да ли му је тога тренутка дошла из његовог разореног егоизма или из моћног сажаљења врема умртвљеном бићу које је плакало поред њега. — Слушај, Јулија, рече он. Видим да нећеш да ми верујеш кад ти речем да те непрестано волим, више него икога на свету... Па лепо! слушај... Она се диже уплашена п зачуђена што чује како говори тако круто и озбиљно. — Зар нисмо јутрос добили рђаве вести о твоме мужу? прочитала си шта вели Ескје: крај је близу. А ја сам, пре но што ћу напустити Париз, разговарао са Домјем. Ја знам право име Антонијеве болести, она не опрашт... Е добро! — Преклињем те, пази, прекиде га Јулија! пази шта ћеш рећи. Предвиђала је: бојала се од невероватне среће коју је иредвиђала. Морис нродужи: