Дело

348 Д Е Л 0 — Волео бих да је то, али она о браку и не мисли. Толико је пута одбијала просиоце да су се напослетку сви побојали да не буду одбијени. Чудновато је то дете! Тако је паметно и мило, али никако да заволи. Она непрестано ради као мрав, и била језа мене што и моја душа. Одрасла је дивно, али је тако усамљена и неприступачна, као цветови по мочарима. Изнели су да је поносита и хладна, а само ја знам њено пожртвовање и нежност. Имао сам негда вереппцу, паје отншла од мене; жена је увек била на странп мојпх нротивнпка; браћа н сестре неправедно су ме сумњпчплп; породица нрезпрала. Ова је најмлађа остала са мном; она ме је у невољи чувала и блажила; она ме је бранпла пред самим собом да не ностапем екснлоататор у меото експсоатнсаиог; oua мп је лечпла боле, златила суморан живот! Ето, то мп је била душа — та јадница! Кад сам пошао к вама у службу, oua је у место мене остала у Хубину. Трпела је, питила и ћутала, само да је близу мене. Виђа ш смо се као љубавници, крадом, јер ја у Хубпн нисам одлазио. Сваке је педеље долазила цркви, а ја сам је после пратпо до Каравике. Од недеље до недеље тешили смо се тим сусретом. Осећао сам да јој је рђаво код браће. Старији се оженио; пакао од куће, како сам чуо. Oua се никад није издала. Преклињао сам је, молио — увек јој је добро било. Тек ономад послала ми је карту да дођем стричевићима и тамо ћу је наћи. Нашао сам је, нашао, али не опу коју сам познавао. Плакала је, молила да јој не замерпм, али неће да остане тамо код њих, у Хубин неће да се враћа — отпћи ће у бели свет. Нешто се страшно морало тамо деситп, али она ми није хтела испричати, а ја шта сам имао да кажем? Oua ће отићи у свет. Замолићу вас, помислио сам. за одсуство од недеље дана, да је одведем у тај свет. Можда ће туђп људи бпти према њој праведнији него рођаци. Нека иде и нек учп децу. Помислио сам то — и заплакао сам се. Та ово је ваљда последњи пут, јер последње и губим. Кнез ннје на то ни речи утехе рекао. Загледао се у нејасну даљину, а по образима му је прелетао грч. Више је патио душом него срцем. Није га болела невоља прпјатељева, нити патње Габриелине у кући; али му је и сувише тешко било кад помисли, да ће она отићи међу туђинце, ua рад — да ће бити некоме млађа, нечија газдарица за новац, да ће њена лепота осетити циничне погледе, да ће се према њој понашатп пре-