Дело

СЕОБА СРБА У ХРВАТСКУ И СЛАВОНИЈУ ПРИ/10Г ИСПИТИВАЊУ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ ТОКОМ XVII В Е К А IV Непрплике и сметње, које су Срби трпели од хрватске вла* стеле, ппсу кроз читав 17. век никако престајале. Ове неприлике нагнале су многог досељеника на повратак у Турску, али је већина ииак налазила, да је лепши п часнији живот у хришћанству него под Турцима. Зато је и могао рад аустријских генерала на пресељењу Срба, започет свршетком 16. века, да доноси успеха и током читавог 17. столећа. Преговори о сеоби између Срба и аустријских заповедника нису никад ни били потпуно прекинути. С године у годину провлачили се они, баш као и борба досељених Срба са хрватским племством. Резултати тих преговора су били, да се једна по једна група Срба, која је била ближе границп, одвајала од своје браће у Турској и прелазила под сцептар бечких ћесара. Између многих узрока, који су утицали на сеобе српске, зависило је доста и од способности и агилности пограничних заповедника. Отуда се често догоди неколико мањих и већих сеоба једна за другом, а понекад прође дуже времена, док о раду и преговорима ради сеобе нађемо тек где коју безначајну биљешку. Од 1638. до 1612. годпне били су погранични заповедници агилни и загрејаии за сеобе, те је препуно вестн о њиховој акцији. Осим поменутих задњих пресељења довео је у току 1638. г. барон Пвап Херберштајн једну колонпју српску из Турске и настанио је између Бриња и Брлога. Ово даде повода грофу Ннколи Франкопану, да се 20. јануара 1639. потужи цару Фердинанду III. на Херберштајна, јер земљиште између