Дело

СЕОБА СРБА У ХРВАТСКУ II СЛАВОНИЈУ 407 VI У другој половини XVII века добијају насртаји католичких свештеника на православну веру јачу меру. Прп сеоби српској на аустријско земљиште пскупили су српски епископи мир од католичких начинивши један компромис са католичкпм захтевањем. Посвећење своје за еиископа примали су од православних патрајарха, московског или пећског, али су после посвећења одлазизи у Рим, да се папи поклоне. Епископ Гаврило Мијакић бранио је 1668. г. свој поход у Рим тиме, што су и други православни првосвештеници, као св. Василије, Јован, Гргур, Атанасије и Ћирпл живили у пријатељству са папом. Но само путовање у Рим није било довољно загребачким католичким бпскупнма, већ су хтели, да Србе отргну од утицаја иатријархова и да их потпуно привежу за католичку веру. Епископ Мијакић није никако хтео да пристане на овакав захтев католички, те га аустријске власти 1670 године свезаше и одведоше у Грац у тамницу, а место њега поставише на епископску столицу марчанску Павла Зорчића, који је васпитан у језуитском заводу у Болоњи н био и срцем и душом присталица уније православне са католичком вером. Калуђери српскп у Марчи, који се противише епископу Зорчићу, нрођоше слично као и Мијакић: аустријски суд их је осудио, да робују на галијама острва Малте.1 Неиријатељство католичког свештенства у аустријске владе према правоелављу бпвало је све јаче и све очигледније. Нарочито су забрањивали Србима подизање манастира и пресељавање калуђера православних из Турске на аустријско земљиште. Кад 1642. године побегоше иснред турског гоњења калуђери из села Рмана и Мошенице (око 100 калуђера!) на приморску границу носећи са собом манастирске драгоцености н украсе, поднесе игуман Тшрил молбу за дозволу, да подигне један манастир. Но гроф Франкопан, запитан о тој ствари за мишљење, изради, да се одбије молба, јер ће се, као што он вели, па тај начин моћи лакше увести католичка вера међу 1 \Vindica 1668. August. № 10. Период српског живота у Хрватској и Славонијп од 1660. до 1675. прескочио сам у овој расправп, јер сам сав до сад непознат материјал из \Vindica и Hungarica у току тога перпода пзнео у расправп „Srbi za vrijeme urote Zrinjskog i Frankopana“ (штампано у Savremenik-y, св. XI за, 1907 г.). Тај период обухвата поглавито буну Славонскпх Срба под Осмокругом и судбину епископа Мијакпћа, наследника Саве Станиславића.