Дело

■IKCEH ЈЕДНК ЖЕНЕ 39 Кад је затворио шраф на дурбнну, он рече, увек испнтујући: — Јесте то вп, Лука? — Не, није Лука, одговорп Морис. Ја сам. — Ах! Гле! Добар дан, Морисе, рече доктор окрећући се и пружајући му руку... Надам се да нисте болесни? — Не. Дошао сам да вас видим... да вас вндим... да разговарам с вама. Да вам не сметам? — Ни најмање... Седнте. Утврђујем пресеке које сам наиравио јуче. Још два и готов сам. Али то је посао руку који не смета да се разговара... Је ли по вољи цигарета? Морис узе једну од оних који му он понуди и запали је на лампи у којој је горео алкохол. Остављајући доктора његовим опсервацијама, он је посматрао скроман апарат лабораторије: плоче, пећ, једна од оннх табла чија је горња страна од фајанса, коју хемичари зову рогожара; два ормана с преградама, пуна етикетираних наслона и свуда стаклене плочице са мрљом у центру, бочице пуне зеленкастих влакана, која су се купала у алкохолу, људскн мозгови чувани у лонцима. Сав овај научнички апарат примамљивао га је као што без сумње примамљује доконичаре и залудне. Он је у њему видео символ једног живота у свакидањем раду, тако различног од његовога сонственог живота, расе.јаног у дилетантизму. Он рече: — Како сте срећни, докторе! Живите овде сасвим мирно, у заклону од свих људских кушања и жена; рад вам је одређен сваког дана. Плаћа вам се одмах награда... То је најбоља уметност, то! — Пзвесно, рече Домје не прекидајући носао, — као днјета живота увек је бољи један рад који не претпоставља мали нервни поремећај, неопходан вама уметницима, да бн створили ваше дело... Кад устанем у јутру, ја могу предузети оно што ме је занимало синоћ, где сам га оставио: ту требају само очи, старање, пажња и извесна тежња да се генералише, да се има једном за свагда, кад се... — Шта радите сад овога пута? — Настављам потребне опсерваци.је на моју књигу о Морвановој болести... Ево видите. Он се подиже и показа Морису бочице у којима су врсте зеленкастих змијица изгледале као да he уплеснивити у нечи-