Дело

Д Е Л 0 38 тада посматрао живот, будућност, са поноситом ведрином! Био је срећан, изгледало му је да треба само руку пружити па да ухвати љубав, славу. „Сад је све сахрањено, помисли он горко. Изгубио сам срећу. Према љубави мој је живот ограђен. Што се тиче амбиција уметничких, оне су напуштене, о њнма и не сањам више.“ Мрзио је на Јулију и због нзгубљене среће и због свог некорисног живота... Док је фијакер ишао поред Сенског кеја, он се мучио овим мислима: „Срећа, ипак, не састоји се у сањању многих снова, обискујући се о женски врат, и милујућн се као дете. Ја сам се срозао у млитавој разнежености, с дана ,у дан у полусрећи.“ Али фијакер, пошто је дошао до ивице ограде Бинарске гостионице п Ботаничке Баште, заустави се, после неколико колебљивих покрета пред неком врстом празног простора, којн је био као проређен забран, изгажен корацима, засађен плеснивим дрвећем, и који је изненађивао, на овом крају Париза, на пвици једног булевара.... Морис скочи и, журећи се, упутн се вратима Салпетрје. Већ једаннут, са Домјеом, он је походио ову славну установу. То је било одавно: као дете долазио је овде, а његов отац пратио га је. Занимао се именима која је читао на плавим нлочицама, но угловима авени-а овог краја варошн... Улица де л' Бглиз... Улица де Рефектоаре... Улица де ла Кизин... Други пут он се спази у фата моргани прошлости, као дечко елегантан и срећан, на прагу ове собе за разговор где је сада ушао старији, неспокојан. Тако га је свуд вребала прошлост, прошлост подругљнва нли болна. Требало је неколико покушаја док су му показали где се налазп Домје. Још није био изашао. Неуморни раденик довођаше у ред посао још док је трајао дан, и у колико је долазило лето, продужујући корисно време за микроскопске студије, он је ручао доцније, у ноћ, у малом ресторану тога кварта. Морис га је видео, у тренутку кад га дечко уводио у ла-. бораторију, сагнутог на високом табуреу, окружен малнм стакленим квадратима на којима се сушила врло мала иега у средини, и са оком прнслоњеним на мискроскопски окулар.