Дело

50 Д Е Л 0 душе. Диже се брзо, затражи адресу месног доктора који говори француски. Дадоше му. Не обавестивши се о путу, изађе. корачао је насумце; ускоро се нађе у једном авниу осењеном лепим брестовима; он ту уђе. Парк се протезао у десно, бескрајан парк као и врт, у њему је било траве, дрвећа, чесама, ледине покривене травом која се благо таласала; изнад шумарака помаљалп су се звоници на вилама; а међу рудином, избијање млазева воде према јутарњем сунцу било је као киша од драгог камења. Заливачи су довршивали свој посао, и, скоро поквашена земља се пушила на сунцу, постављена лаком паром по њеној зеленој хаљини. Лево од авниа, прекрасне куће, свака одвојена од своје суседне малим простором, ставиле су у ред своје рококо фасаде, прозоре са луковима, веранде, балконе, терасе, где јејутарњи ветар изазивао треперење завеса од шарене матернје. Морис је видео да из тих кућа излазе витке девојчице, румена и мускулозна деца, са голим ногама, снажни младићи одевенн у бело фланелско одело, са качкетом над очнма. Њихозе забаве, које су одмах почеле око њега, вређале су га. „Јасно је. помисли он, да су ти људн срећни, или бар равнодушни. Пду кроз живот као што ја корачам по овом авниу, сигурни су за корак који ће учнннти носле онога што су га учинили. Доручковаће, играће се тениса, брбљаће са овим лепим женама. Младићи ће се оженити овим жпвахним девојкама, бпће очеви, кад на њих дође ред, имаће деце сличне овој; њихов ће се жпвот развијати, с дана у дан, без нкаквог другог догађаја осим оног што је неизбежно, болести, неуспеха интереса, жалости... Па јесам ли ја изузетак, ја који толпко триим, и ако у моме садашњем животу нема ни жалости, ни оскудице у новцу, ни болести? Ах! сигурно! Њихово. срце није слично моме. Сва моја велика брига затворена је у овом срцу, и сав свет, који сплеткарн против мене, не може ми толико причинити незгоде!...“ Говорећи тако, он је стигао на крај авниа и варошн. Путовп су се отварали пред њиме у трн правца, преко једне велике равнице; написи су показивали, са обојеним знаком, пут у сва занимљива места у околини. На крају равнице зреник су затварале планпне пошумљене јелама и буквама, на чијем се врху помаљало неколпко кула. Нрсте једног „путовође“ кога је прелнставао на железничкој станнцп падоше му на памет: