Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 51 на највишем од овпх врхова био је Велики Фелдберг, а зграда коју је он опазио на његовом гребену била је хотел за путнике. Нашта he се одлучити? Да иде? Да испуни ово смешно вежбање, да учуви један прелаз да га се после ратосиља? Није имао храбрости. „Не знам куда ћу да идем, а не тиче се никога хоћу ли ја ићи овуда или онуда.“ Ппак му се чинило да је изишао из хотела с неким планом. Ах!да! Доктор! Разговарати са живим бићем биће спасопосно. Било је једанаест часова. Ходом ће стићи може бити и до дванајест и по, кад је време ручку. Извади из џеиа адресу коју су му дали, и, дајући је кочијашу, попе се у кола која су стајала пред иарком. Овај пут коштао га је трн марке, ма да је докторов стан био близу. То је била лепа кућа, са малим вртом, близу станице. Две девојчице обучене у бело, седећи под једним дрветом у врту. играле су се са псом. Једна од њих се узнемири кад је видела Мориса где се упућује улазу, и рече му са изразом осмешљнвим: — Господине?... А он запита: — Доктор Хефлих? Пзгледала је изненађена и збуњена што се он не изражава енглески. После двоумења, она запита с особитим нагласком: — То је због... консултовања? — Да, одговори он. Али бар говори ли доктор француски. — 0, врло добро, врло добро. Идући пред њим, она га уведе у један мали салон изванредно намештен, са каминима украшеним шкољкама; бамбусов намештај, вештачко цвеће, суве палме раширене обилато. Портре принца Галског заузимало је почасно место, са натписом: То my dear Dr. Hoeflich. — Изволте сести, господине, рече девојчица, Папа, (она је изговарала „раара“) ће доћи одмах. После неколико тренутака чекања, доктор уђе. Пзгледао је као старн шеф оркестра, мршав, истурен напред, са апостолском фигуром и дугим проседим власима. Пружи руку посетиоцу. — Добар дан, господине, рече он с љубазиим осмехом. Ви сте Француз. — Да. докторе. 4