Дело

54 Д Е Л 0 сликама Мантењиним.1 Лоренцо Коста, који је одмах по смрти Андрејиној тамо дошао и остао до својег суђенога часа (1535) у Мантови, радећи за дарежљиве херцеге од Гонзаге, умео је да здружи сликареке елементе свога завичаја Фераре са елементима школе у Болоњи, где је пре тога становао. Није невероватно да је овај уметник први, који је у дечака пробудио представу о једној вишој уметностн, јер је млади Алегри могао још у месту рођења, у цркви св. Фрање, за коју је и сам радио своју прву олтарску слику, посматрати један рад Косте п научити се чему од њега. Али независно од делатности ове двојице ваљаних уметника, Мантова би и без њих имала доста ствари које су кадре облагородити машту једнога младог сликара. Међу, уметношћу богатим, престоницама разних талијанских кнежевинпца, Мантова је, захваљујући својим издашним херцезима из лозе Гонцага, заузимала у XVI в. онако исто видно место, као Мплан и Млеци. Шта више, ова је варош за време маркизе Нзабеле од Есте, супруге Франческа Гонцаге, постала иека врста жиже целокупног литерарно-уметничког кретања у Италнји. Заслуге ове високородне жене за напредак талијанске уметности могу се смело поредити са заслугама великих иапа Лава X и Јулија II, мада — што је само по себи разумљнво — зб.ог скученијих прилнка једне мале престонице уметност у Мантови никад није могла процветати до оне интернационалне внсине, као у Риму. Па ипак, један млад почетник, какав тада беше Антонио Алегри, кад му већ не беше суђено да внди Рим, могао је у Мантови бар до миле воље слушатп о слави његових бесмртника. Као што се некад у палатама потоњих дубровничких племића декламовали стихови узоритнх песника старога Д.убровника, тако се на двору Изабеле од Есте славиле слике римских велнкана, и довољно је било чутн те славопоје, па да се машта разигра. Али се на двору Пзабелину ннје нмало само шта чути, но и видети. Њене одаје беху украшене, ако не делима рнмских протомајстора, а оно сликама једнога Мантење и Косте, Перуђина и Белинија. Да је Коређо имао приступа на том, тако сјајном двору, из чије је уметннчке збирке могао леп наук за себе ноцрпсти, може се закључити и на основу тога што је уживао благово1 \Yoltmaun u. \Yormann: Geschichte 4er Malerei. 1882. П < тр. 704.