Дело

К О Р Е 'К> 0 57 кретљивости својих фигура. Па ппак, он је независан од свих њнх п ни једноме сличан није. Коређо има свој сопствени, рођени стил. Чулна дражесност младих тела придаје томе стилу чар љупке лепоте, смеони покрети и скраћења испуњавају га богатпм спољним жнвотом, а дотле невиђена светлосна дејства и обрада тзв. тамно-светлога преливају га једним топлим поетичним штимунгом. Могу његове композиције пзгледати по каткад као случајно натрпане, његови покретни мотиви по катшто намештени и кочонерни, главе често конвенционалног типа н маниерисане у својем самопоузданом осмејку — све то заглади чаробност његове светлости и онај свестрани, унутрашњи и спољашњи живот, који пулзира у сликама његовим. Коређоје. рекосмо, био субјективан; Верман држи да је он чак и од Микеланђела субјективнији. Хришћански светитељи и јазични богови морали су се у равној мери повиновати његовом схватању, које је скроз и скроз човечанско, скроз модерно, увек љубазно, ведро п поетично. Ко — вели Верман — изискује од уметности да буде само строга васпитачица човечанства, неће код Коређа наћи што тражи; али ко у првом реду захтева од ње чисто уметничка својства, тј. да буде уметност зарад саме себе. тај ће Коређа убројати међу своје љубимце. II одиста су њему по техничко - сликарским особинама само мало савременика равни. Он је живописац у оном смислу те речи, у којем ваља посматрати венецијанске колористичаре, од којих је Коређо нпак раније своје компознције срачунавао од почетка до краја на хармонију боја. Код њега је она идентпчна са светлосним дејством и као што пушта да се светлост и сенка стапају, тако се п нотези његове кпчице губе једни у друге. Коређове су боје нарочите. Испрва, док су још болоњокоферареске традиције имале дејства на њ, био је наклоњен бојеном шаренилу, онаквом каквог су горњо-италиски сликари примењнвали, не пазећи на хармонију и дисхармонију колорита. Више појмове у том правцу стекао је, без сумње, тец у Мантови, на догледу творевинама венецијанске школе и делимично под непосредним утицајем слика Доса Досија, Ферарежанина, који је управо био посињеник те школе. Место првашњега шаренила, сада преоблађују средњи тонови, лимуново-жуто и наранџасто, нежно-љубичасто које стојн између ружичастог н сивог, и бело што прелази у сиво. Доцннје је опет пришао већем шаренилу и богатству боја, само што су оне сада у ни-