Дело

58 Д Е Л 0 ансама пробране и савршено хармонпчне међу собом. Последња колористична фаза Коређова најбоље се огледа на његовим митолошким сликама; надолтарне иконе морале су бити извођене у извесном светлом шаренилу, већ и због тога, што стоје у сумрачним црквенпм просторима. Тога се обзира није морало имати у погледу митолошких слика, с тога је на њнма могао уметник одрешенијих руку остваривати свој колористични идеал. У њима. сада, каже Гронау, триумфује оно дивно и несравњиво сребрноснво, које као једним јединим мило-тоном опчињава поглед, н од чега јасно, не пламтећи као код Тицпјана, већ у млаком„ благом сијању одударају женски лнкови. Светлост је на овпм сликама — најлепши је примерак „Данаја под Златном Кишом“ у галерији Боргезе — мека као позно поиодне и нодсећа вас на нежни прелив старога сомота. Као с бојама, тако Коређо постуна и са светло-тамним. Он при том не иолази од намере, да из масе тамнпх тонова ступи напред јаснило са мађиским светлосним дејством, но се труди да нз јаснила продре у сумрачје и тамннну. Од тога је правнла одступио само у својем „Божићу“, који данас краси дрезденску галерију. Та је слика, што се светлостп тиче, један феномен, и њоме је Коређо надмашио Рембранта. Пначе он нпје ннкад тежио за тако силовнтим и блештећим ефектима, као што су чинили Талијани на псходу XVI в. и Рембрант својом „Ноћном Стражом“. Несто he се чути и чнтати да се њих двојпца стављају напоредо, кад је реч о сликарима светлостп. То се с правом чини, само је тачно и оно што Гронау наводи: да су њих двојица на том пољу антнподп. Рембрант, наиме, приказу.је како изгледа тамнило кад је осветљено, а не како се светлост простире и у најскровитије кутове. Коређо ради од јаснога у тамно, Рембрант обрнуто — од тамнога у јасно. При посматрању Коређових слика ваља нарочиту пажњу обратити и њиховим пределннм залеђима. Већ својим првнм радовима — на нр. „Обожавање Детета“ и „Мудраци пред Младенцем“ у миланским галерпјама Креспи и Брерн — он нам се јавља као изврстан пејсажиста. На нрвоспоменутој слици видимо како се бура изненадно подигда и како се нод њеном силином савијају дрветна стабла, док се тамо далеко расплињује позадина у плавом тону; на другој нас пријатно разгаљује даљина, која се пред ногледом у недоглед стире. Али је ипак Коређо најјачи кад слика шумску унутарњост, у коју радо