Дело

4 Д Е Л 0 Таласима меким река о жал бије, Цврчак жустро пева у зреломе житу, У златноме класју турчинак се крије, Ветар благо љуља стабљику му виту. Силна чежња струји целим мојим телом, Страшћу крв ми горн у венама плавим, II дршћем сакривен тавним ноћним велом. 0, зашто си сада од мене далеко! Кад би у грех хтео, — да с' у греху давим, Стнскајућ’ и грлећ' твоје тело меко. Тајна Река тихо одмиче Кроза сплет од грања, Где у хладу брезнном Чобанчица сања. Ту тнчица не пева Нитп ветрић дува, Нит' жуборп талас млак: Свету та.јну чува. Онда када душа тп Одлетела рају, Блистала је река сва На сунчеву сјају. Тичица је певала На брезп — над тобом, Када вал се склонио Над тужним тн гробом. II рад чега остави Овај свет пун зала, Знамо: ја и бреза та, Вал п тица мала.