Дело

368 Д Е Л 0 Само за разумно биће као такво категорички императив може имати обавезне силе. У исто доба пак лако се да увидети, да је разумно биће биће, које је само собом циљ, чија егзистенција преставља апсолутну вредност. Материјална несвесна бића нису циљ по себи, она служе и могу служити за задовољење личних нотреба наших и других различних бића, она могу бити предмет нашпх чулнпх потреба, с тога их и називамо стварима (Sachen) за разлику од разумних бића као личности (Personen), која не могу бити предмет за задовољење чулних потреба и која с тога престављају вредности по себи. У егзистенцији разумних бића као личности лежи и може према томе лежати једино последњи разлог за вршење категоричког императива. Нашавши на тај начин последњи разлог вршењу категоричког императива у личности разумног бнћа као апсолутном самоциљу, Кант даје једну нову формулацију категоричког императива, која гласи: „ради тако, да човечанство како у твојој личности, тако II уличности сваког другог увек употребљаваш само као циљ никада на као срество“. Смисао ове нове (другс) формулације категорпчког пмператнва Кант објашњава на истим оним примерима, којејеупотребио при објашњењу оне раннје (прве). Неко ко из незадовољства са животом хоће да изврши самоубиство, треба, пре него што то учпни, да ностави себп питање, да ли се та његова радња слаже са идејом човечанства као самоциља, па ће на мах увидети, да се она са том идејом не слаже, јер извршити самоубиство значи сматрати своју личност само као срество за одржање срећног стања до краја живота. Онај који чини лажна обећања у нужди употребљава при томе другог, коме даје та лажна обећања, као срество, пошто тај други не може дати пристанак на тако поступање с њиме, а само тај пристаиак слагао би се са захтевом, да се прн моралпом делању свака људска личност сматра као циљ за себе. Још јаснији тај однос постаје, вели Кант, у нримерима напада на слободу или имовину других, јер у овим случајевима нанадач постуна са нападнутима просто као са стварима, не пптајућн се да ли oue као личности могу пристатн на тако поступање са њима, да ли се то постунање слаже са њнма као апсолутним самоцњљевима.