Дело

376 Д Е Л 0 хоће да раде, да раде поштено и да од своје зараде живе. Они хоће да им се нађе рад. Кад им послодавци не дају рада, кад покушаји да нађу игде рада остану узалудни, кад им држава брани да силом раде, — кад им дакле, у том случају, она смета да раде, забрањује да раде, — да ли је онда грех тражити право на рад, тражити право на поштену зараду? И од кога треба најпре тражитп то право на рад, — који дакле треба да се брпне: да сваки пађе рада? Држава. Право на рад значи дакле: право по коме је онај, који, без своје кривице, остане без рада, властан од државе да захтева да му нађе рада. Држава је дужна одазвати се томе захтеву, она му дакле мора наћи рада. То је право на рад. Пнтање о државној помоћи сиротпњи није јучерашње. Баш у земљи, где је прошлог месеца покушано да право на рад постане законом, то је питање раније но иуједној европској држави изишло на дневни ред. Енглеска је, као што је познато, класична земља такозваног радничког законодавства. Ту се држава први пут почела да брине о радницима и прва покушала да им законима осигура бољу егзистенцију. Још онда, када се није ни знало за радничко питање, у Ееглеској се мислило о државној помоћн сиротиње. Тако је ту потекао нрви закон о томе, — још под краљем Хенриком VIII (1504—1547), а за тим под краљицом Јелисаветом (1558—1603) Роог Law (1601 г.) закон о сиротпњи. По њему су парохије (тада су општине тако познате биле) дужне биле да помажу новчано ону сиротињу која не може да ради и за то је био ударен нарочпти порез на богатије, а оној опет сиротињи, која може да радп, да нађу занпмања. Тај је закон био у пуној сназп све до 1723., када је због снлнпх злоупотреба, п од оних који су делили и од оних којн су примали номоћ, ћутке престао важити и место порезе за спротнњу уведени азили и радионнце — workhouses — за раднике, којп су без занимања. То су дакле у нечему биле претече француских нац. радпоница за време револуцпје i848 г. (ateliers nationaux). Алп су и оне крајем XVIII века напуштене и опет се вратило порези (,,такси“) за нздржавање сиротиње. Таје „такса“ 1833. достпгла виснну од 175 милиопа динара! Разуме се да је ту било такође грднпх злоунотреба — а н број сиротиње не само што се пије смањио uo п повећао, — ко год је могао тражио је помоћп од општипе. Овоме злу доскочило се законом од 1834., — када су