Дело

ПОЛПТИЧКА ХРОНИКА 375 Можда he се читалац ових редова зачудити: за што је треdao толики увод и толико уверавање о значају овог покушаја, можда he се, шта више, и запитати: од куда је то велика социјална реформа? Право на рад! Па ко коме брани да ради? наставпће, можда, читалац овим ироничким питањем. Ми у Србији бар не патимо од сувишна рада — и никоме не пада на ум да тражи право на рад, већ можда пре право на нерад! Чудан свет, тражи право да ради! Али баш за то што је ово тако проста ствар она није многима јасна, и. многи јој не знају значај. Право на рад је принцип од најкрупнијих последица по друштвени живот, а то се на први мах не види, те п не oceha значај његов. Остане човек без рада, човек честит, ваљан, вредан. Остане без рада не својом кривицом, већ што је његов рад, за тада, послодавцу излишан. И тај честити и вредни човек, радник, нема своје радионице, нема своје земље, свога имања, нема дакле пишта свога где би могао да ради и зарађује. Други људи, људи из других друштвених редова, којима он као радник не припада, захватили земљу, „стекли“ имања покретна и непокретна; новац је у њиховим рукама, индустрија је њпхова, фабрике су њихове. II њима сада он не треба, а он опет може само код њих да ради. Он не може отићи у туђу радионицу, у туђу фабрику да силом ради, јер ће га власт у име закона п реда друштвеног избацити, не може отићи нигде на туђу земљу да ради, — јер је све то или приватна или државна својина и ту ће тако исто проћи. А већ и за најповршније образоване људе утврђена је истина да је све ово што има материјалне п духовне културе створио рад. Рад је извор богатству, — то је аксиома данашње науке Народне Економије. II ти који стварају богатство, ти којп раде, у опасности су свакога часа да остану без зараде, без хлеба. Богатство, тековина тога рада, у рукама је људи, који не представљају нн ум ни рад (и ако међу њима има и људи од рада и ума), а од њих, т. ј. њиховнх интереса зависи опет судбина ових који раде. Тако се сваки час дешава да овде или онде остане маса радника без рада, да буде просто избачена на улицу. То су тако честе појаве, и то „овде-онде“ тако многобројно, да могућност остати без рада и наћи се пред непосредном опасношћу од глади, постаје једно стално зло од кога пати и данашњи друштвени систем. Међу тим ти, који остају без рада, ти, који су сваког часа у опасности да гладују, неће милостињу, неће просјачење. Они