Дело

ПОЛИТИЧКА ХРОНИКА 379 ненту, с таквим програмом и таквом тактиком — није ни био заступљен у енглеском парламенту. Социјалисте, као група, ишли су увек с либералима и радикалпма. Тако је цошло да је доскорашњи министар председник Кампбел Банерман — 24 ов. м. је Аскит, министар финансија, саопштио у Д. Дому да је овај дао оставку и да му је краљ уважио — узео у свој кабинет и једног социјалисту, истина разблажене боје, Џона Бернса, који је некада био прост радник. Али се приликом избора за овај парламенат десило нешто необично — јавила се социјалистичка странка, радничка странка, онаква каква је на европском континенту. Она је истина ушла с незнатним бројем посланика — нп тридесет их нема, али је опет за то врло карактеристично по развитак социјалног питања у Енглеској да се она јавила као засебна партија одвејившн се од министарских соцпјалиста Џона Бернса. Из средине ове нове радничке партије — labour party јавио се предлог закона о праву на рад. Wilson је поднео такав предлог — unemployecl workmen bill. Било је од интереса како he се противу тога била борити либерална странка, која се одликује хуманим тежњама, а које су често пута политички неопортуне. Да he она гласати противу била, т. ј. неће дати да прође разуме се о томе се није могло сумњати. Али да he један од њених првака онако отворено и одлучно устатп противу оваквих социјалистичкнх тежњи, пријатно је изненадило и буржоаску класу противничкпх табора. Главни говорник либералне групе, био је садашњи министар финансија Аскпт (Asquith), који he без сумње заменити, као миннстар председник, одступелог Кампбел Банермана. Аскит је говорио као прави буржоа, као представник класе која влада, која има богатство и власт у својим рукама, — у име beati possiđentes. Али је у тај свој говор унео ноту искрености, отворености, признавши добре стране принципа и опасност, која би по данашњи капиталистички систем друштвени настала ако би се предлог усвојио. Аскит није ништа ново казао. Г1ре њега су већ други то рекли, само што су они и бранили данашњи систем друштвени као пајприроднији, најлогичнији. Јаче се није могло изићи протпву принципа права на рад, а у одбрану данашњег друштвеног реда, но што је то у своје време учинно познатп политпчки писац француски, Бенжамен Констан, борећи се противу социјалистичких утопија тадашњих. II Аскит је у многоме поновио