Дело

АНА КАРЕЊИНА 93 — Ја познајем свет више него ти, — рече она. — Ја познајем те људе као што је Стива, и знам како они гледају на то. Ти велиш да је он с њом говорио о теби. Тога није било. Ти људи бивају неверни својнм женама, али домаће огњиште и жена, то је за њих светиња. Они некако презиру те жене, и оне не сметају породици. Између породпце и тога, они провуку неку црту, преко које се не може прећи. Ја то не разумем, али то је тако. — Јест, али они су се љубили... — Доли, стани, душице. Ја сам видела Стпву кад је био у тебе заљубљен. Сећам се оног времена, кад је долазио к мени и плакао говорећи о теби и о томе како си ти за њега нешто поетично, недостижно, и ја знам да те је он, што је дуже крај тебе живео, на све већу висину дизао. Та често смо му се смејали, што је уза сваку реч додавао: „Доли је ретка женска!“ Ти си за њега и била и остала божанство, а ово што се десило, то није занос његове душе... — Али ако се тај занос поновп? — То не може бити, бар тако ја мислим. — Добро, али да ли би ти опростила. — Не знам, не могу ти рећи... Не, могу, — рече Ана, промисливши се. II обухвативши мислима положај и промеривши га на мерилу душе своје, додаде: — Не, могу, могу, могу. Да, ја бих опростила. Не бих остала онака иста као пре тога, да, али бих опростила, и тако бих опростила, као да тога није ни било, као да никад није било... — Па разуме се, — прекиде је брзо Доли, као да је говорила о оном, о чему је више пута мислила, — иначе то не би ни био опроштај. Ако већ треба опростити, онда потпуно, потпуно. Хајдмо да те одведем у твоју собу, — рече она устајући и успут загрли Ану. — Мила моја, баш се радујем што си дошла. Сад ми је лакше, куд и камо лакше. С руског преводи Љубица АнастасијевиЂ. (Наставиће се)