Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 111 — Сирота моја пријатељице!... Вп сте били дивни. Нисте ни у једном тренутку показали слабости. Ви сте светитељка. То је била истина. За време читавих недеља њена мучења њу не беше ни за један часак издала храброст. Она је сама најзад увернла Клару и Мориса да he њена туга нроћи и да he и она, жртвована, заборавити. Бавила се на страни у соби Антоана Сиржера, остављајућп- веренике саме и слободне. — Ви сте светитељка! понови Ескје. — Не, рече она. Ја сам једна стара жена паметна н предана судбинп. Погледајте: имам седе косе. П она извуче из своје косе један прамен сед, са свим сед... Ескје затресе главом. — То није старост, рече он. То су учиниле велике патње вашег срца, моја сирота пријатељпце. Ви сте врло лепи, тако лепи као у време... Он не доврши али га она разумеде, и би дирнута подсећањем на ту љубав. Ескје продужи као да говори себи самом: — Зашто да патимо толико волећи и ако нам се љубав не враћа, волећи дуже или за краће време но други? А после извесног ћутања, додаде: — Нека би само ова деца увек била срећна! — Ох! да!... рече Јулија. Били су пскрени. После коначог одречења од њихове личне среће, желели су да њихове жртве створе бар срећу другима. А на себе саме нису мислили. Њнхов задатак био је свршен. Судбина их је раздвојила од љубави, од људске радости. Идући једно поред другог, дођоше у празну кућу, она у кућу драгана а он у кућу свог детета. Нису никог оптуживали, већ су се мирили са судбином. Њихово ћутање скривало је исту мисао, нсту слику. Онај живот који им је још нреостајао чинио им се као дугачак пут са свим раван, без догађаја, али и пуст, без хладовина п без живота. II обоје признаваху да је тај нут веома дуг, чак до смрти. Хамбург, 1891. — Парпз, 1892. К Р А Ј