Дело

110 Д Е Л 0 као месечарка, прође поред њих, не говорећи, не плачући, отвори врата крутим покретом, ишчезе. Отишла је, внше се ннје чуо њен корак, који је за часак одјекивао по простпрци у предсобљу... А они су га још ослушкивали, дирнути овом појавом људскога бола... Нојмише и не казујући то једно другом да ће по неки пут у будућности преко њихове среће прећи прилика ове жртвоване жене. — Јадна жена! прошапута Морис. Клара се наслони лако грудима на свог вереника. Знајући већ своју моћ, пружп му иехар из којег се пије заборав на сентиментална неверства, своје румене жедне усне, а њене очи јасно говораху : — „Пиј!“ Он се наже. И у овом пољупцу, дугим потезом, пиојеЗаборава... — — VH На крај ннзбрднце која почиње од кеја Лионске станице па иде до булевара Дидро, група која је испратила два нова младенца у Италпју растави се. Домје нружи руку Ескјеу, Ријеу и г-ђи Сиржер. — Извините ме. Зове ме дужност. Сутра ћу доћи да ручам код вас са женом. — Куд ћете? Запита га Рпје, повлачећи га мало па страну. — У Салпетријер. — Пешке. — Да. — II ја ћу с вама. Имам да говорим с вама. Ви се сећате савета који бте ми дали?... — Да, сећам се. Па? — Ја сам се одлучио. — Да ме послушате? — Да вас послушам. — Прпчаћете ми. Хајдмо. Они поздравише још једном из далека Ескјеа и г-ђу Сиржер, који су улазили у своја кола, и одоше. После једног тренутка, поред њих прођоше кола, јурећи брзо низ булевар. Ескје узе за руку Јулију.