Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 109 му потресе груди, и учини му се да то што he се сад урадити, ради по туђој вољи. „Јеси ли ти сигуран да је то срећа?“ питао га је из дубине душе један глас. Али он га не хтеде слушати и пође брзо одлучним корацима. Али шта је то? Да ли је кућа била празна, без становника? оа што није нпко излазио пред њега?... Био је на прагу сивог салона; уђе. И виде је одмах, њу, због које је и за коју је патио и коју је сад добијао по цену самртних мука једне друге. Виде је да га очекује, смањена, побледела, али насмејана, победитељка! Због тог слабог детета, колико је он неверан био, патио у изгнанству, пролио суза! Учпни му се као нежна вила, господарка његова живота: оним својим танким прстима она је размрсила жице-три судбине, и њена вилинска хањина била је од њих изаткана. — Кларо! Она покуша да се насмеје, пуштајући на њ чаролију својих врло црних очију, своје врло беле коже, својих усана којима нн дуге грознице не беху одузеле руменила; са таласом крви у образима и провидним ушима. Он јој приђе, привуче је: — Ах, волим те, волим! Она му поднесе своје чело, а он га ватрено иољуби. Мађије су биле скинуте. Победна радост отера из његова срца и последњу грижу, последње сажаљење, последње сенке жаљења. Али недостајале су речи њиховим мислима и снага њиховим покретима. Клара паде на столицу на којој је била седела, Морис код њених ногу. II са свим природно, код таквог рушења целе његове прошлости, кад је остајало у животу само ово дете, он осети потребу да се склони у једино прибежиште које му је остало. Наслони своју главу на ове слабе грудп, као што је пре на груди своје миле мајке, као што је јуче на груди Јулијине. Клара на једанпут прошапта. — Морисе! Он диже главу, погледа. Јулија је била код подигнуте за весе. Дуго је прождирала очима овај призор: њен драган на грудима једне друге жене, и њено бледило тако је страшно било да би Морис био мање изненађен да се срушпла, као громом поражена, мртва, но што је био када је внде да пође право,