Дело

II Е Р II К У Л А 17 Евала ти Лазо... право си река. Од кад сам доселио у варош ни за лека да сам од њега кап вина окусио. „Боме ни ја од тебе“ одврати Јекоња. „Валај јеси. Бит’ he ваљда и за тебе прионуло које парче мојих ораница што сам продао испод пола цене оном трговцу. „Тако је, вере ми“ викне крчмар. „Ниси ти сам пропио стање; помогоше и други“. „Ма шта си се болан пша клатарит’ по суду, кад си мога мирно код куће седети?“ Упита Перикулу Стеван Вукић. Перикула пљуне љутито. „Шта ће ми стање!“ Направи капу, зампслисе, па мрдни: „Није то било за мене“. Уздахне: „Ето и ја сам незнам зашто, кроз што, али се мени хоће правце и вина“. Дела реци — поуцка га Вукић — јеси ли баш за правду и вино изгубио цело стање? „Па што је теби за тим?“ Отресе се на њ Перикула. Мало ућута па настави љутито: „Јесам... драго ми је било. Нисам га никоме укра, него ми је накро ћаћа, па ако сам пио, од свога сам, а не како ти што си дошо у лаштво. ,Пи... црн ти образ кб у кује табан.“ „По мање силе — поврну Вукић. — Да си бољи био, неби сад хром ишао.“ ,,Ал’ мене није забележио Бог кб тебе, но Пуљир, све му враг однео. Тебе је Бог гверава створио. У истини су у Вукића биле гвераве очи. А дуго, натегнуто лице имађаше нешто одвратног. „Како ти се то догодило? — Упита крчмар — да му причај!“ „Суво ми је грло“ опази лукаво Перикула. „Па на, пиј“ — крчмар му наточи чашу. Перикула је испије па опет седне на клупу и стаде да приповеда: Беше те, људи, једног летњег дана... бојим се око Илијна. Изредало се на цести десетак личких кога, што долазе код нас по вино. Ја се био мало више напио па сам лега на камену клупу пред крчмом. Ваљда сам у сну пао и скотрља се на цесту. Кад сам се пробудно, ја да ћу у крчму, кад једна личка кола запрашила. Могли су и троје проћи, у то што би ја био прекорачио цесту, него се нешто деси што, људи моји, нисам још био видио у свом животу. Човуљак, црне брадице п шарене кошуље искезио се спрам Дело, књ. 17. 2