Дело

18 Д Е Л 0 мене, маше рукама и виче иза свега грла: „Шкампа, нерикуло.“ Ја зинуо од чуда и ударим у смех и бленуо у њ кб теле у шарена врата кад нешто мени иза леђа трус. Панем под коло, што ми скрши ногу. Ма да сам се превијао ко змија под каменом од љуте боли, упитам ја ко је оно бпо и шта је впкао. Рекоше ми да је талијанац, радник и да ми је викао да се чувам од кога. Е јадна ми мајка, да сам ја^ то знао, неби данас грдан ходао. Зато ми ето наденуше име: Перикула. Насмеја се дружпна а Перикула изађе из крчме да внди шта има новога у вароши. II. „Полако ти... не сипљи хнтро... памакни Шниро врећу... ала децо на посао“. Викао је Порикула у авлији газде Јована. Бцо је газда Јован наручио нову машину за вијање жита, и Иерпкула је био ван себе од радостн што га је занала част да надгледа радњу и строј п пари: да га се ннко пе дотакне како је газда Јово, нагласујући сваку реч и разрогачнв оче,. препоручио. Тркао је од једнога до другога поскакујући и будећн ciđex којом сланом шалом, на рачун впћеннјих личности у вароши, не штедећи ни газду Јована, који је био принасао белу прегачу, па обилазиваше вреће, гледајућп добро да му неби ко однео жита. Много се трговаца било сјатпло на врата авлпјска да гледају н свак је или хвалио нли маннсао, како је који ценно лакоћу радње, или завиђао газдп. Кад су се нагледали, тад стадоше да боцкају Перикулу. Рече му гојшг Тоде Јпрча: нут’ среће данас Перикули: омрсит’ ће се. тртице. „Ваљда нећу носит’ оглавпну кб тп, п другом даватн месо“ устукне му Перикула. Остали ударише у смех. „Е срећа што се памерпо на правога газду. Онази један момак, што је био у дућану оног трговца на науци. „Баш ко и ти па свога.“ Сви ударише у смех јер је била позната у варошп шкртост газда Јована и оног трговца. Тада Јирча се није внше усуђивао да му што добаци, јер се бојао да Перикула не извали још коју, крупнију. Подне се нримицало и мало по мало, један по један одоше