Дело

П Е Р II К У Л А 19 гледаоци. Радња је весело текла а Перикули, којн је био сав јапуреп у лицу, сјале су се очи мислећи на добру ужину. Кад се радња свршила а тежаци отишли куд који, Перикула се иснружи пред авлијом и стаде отнрати рукавом зној са чела. „Јер нећеш у крчму?“ Упита га један, који је био заостао за другима. „Не марим...“ мрдни Перикула. Донет’ ће ми жена ручак.“ „Откад. имаш ти жену?“ зачуди се онај. Перикула га погледа преко ока. „Шта си ти да ћу теби давати рачун?“ Оиај сажме раменима нехајно и оде. Перикула стаде да се пипа по ђеповима и напипа смотак. Припали и срчућ’ дубоко дим гледаше на смотак. Видило му се на лицу да је забринут. Свакн се час придизаше н погледаваше на цесту. Наједном му се разведри лице и ђнине на ноге. ■ Адј’ макнп се викпе. Гегајућн се ко гуска прнмицаше се нешто налик на жену. Расплетене косе и кратких, одераних рукава, кратке сукње, испод које су превећ вириле ноге у старим, одераним чизметинама. Десна рука, обешена низ тело, ко верига о венчаници, држала је лонац. „Па где си до сад бида?“ Она ппшта не одговори, већ стави преда њ лонац, нзвади из недара дрвену ложицу, па седе уза њ. Он почне похлепно да једе. Кад свршгц погледа око себе ко да нешто тражи... „Шта!... ниси ми донела вина? „Откле?“ одврати кратко она. „Ајд’ пасја веро“ издречи се он. — „Одлази од мене.“ Она ћутке устане; узме лончић а он гледаше за њом како се аљкаво миче цестом. „Чекај“ викне за њом. Она стаде. „Дођи дер овамо!“ Напипа, тражећи по ђепу, комад од десет пара. „На ти“. Узмн пб литре у Лазе. „Хитро“ викне, кад је видео да она споро иде.