Дело

20 Д Е Л 0 Она се пожури и убрза корак, тако је још више ударалоу очи гегање, спалог, леног тела. Перикула се насмеја. Кад му она донесе вино хтела је да иде. „Куд ћеш'?“ Кући! На гуцни и ти мало. Обема рукама нрихвати жена стакленицу и наппје се по жудно. Хтеде да остави мало, па погледа плахо колико је још остало.; „Пиј све, па носи се.“ Перикула се устане и лагано се упути к смоквићу, к „сво* јој кући.“ Извали се у његов хлад и за час зарка. III. „Море те прогутало... јади те однели“ љутио се Перикула гледајући, ко да би је хтео нрогутати на урувешку што се је од мало Цвремена кочила на црквеном торњу. „Виш ти ње.“ Настављаше он разговср са немим стројем. — II она ће да ми смета, кб да ми није доспео посао и људи.“ Грчио је пести прама ури, кб прама живоме створу и гледаше је с изразом дубоког презирања, ко да му је убила ћаћу. „Ма на кога се љутиш? упита га, смејући се, Јово М. и потапша га по рамену. У место одговора Перикула настави свој саморазговор с уром. „Баш те је био нужда... ну... да кажеш време бенама.“ „Па управ јест“ прихвати на лет Јово М. — Потреба је људима да знају добу, да не закасне у суд.“ „Јест вала, да преварите тежаке“ отресе му мрко Перикула. Онај умукне и одалећи се некако постиђен а Перикула се довуче пред кафану, где су била два, три чиновника. Стаде се око једног, младог ласкати и мазати. „Ај! очи моје, жедан сам.“ Био је вичан да му онај даде коју пару. Млади чиновник даде му нешто ситнежа а Перикула му стаде љубили скуте. „Е срећа ти певала... младости се науживб.“ Баци капу у зрак и заигра смешно на једној нози. Хтеде