Дело

ПЕРИКУЛА 21 да пође у крчму, али у то стпгне лекар варошки. „Што си, Бога ти заборавио, да ми је поћи у Е

к?“ Перикула се почешка за ухом. „Мислио сам да сте нашли другога“ рече и погледа лукаво на лекара, који се насмеја усилно, очито да сакрије пред чиновницима љутњу, од које се је био запурио као варени рак. „Упрегни коње... и напрти на кола сена, јер га тамо нећемо наћи. Лекар се стаде разговарати о болестима дечијим. Један чиновник, који је имао двоје нејаке дечице питао га за случаје грлобоље у селима. „Има је много, али у вароши се још није показала. Ваљда и неће јер је овде здрав зрак“ тешио је лекар оног чиновника, кому се на бледом, испаћеном лицу читала забринутост. Међутим је лекар крајем ока иогледавао на авлију хоће ли се помолити кола. Чуо се топот коња и зврндање узда и глас Перикулов. „Охо... кулашу... стани риђо...“ Али је то трајало ко превише, јер се јасно видело на лекаревом лицу да је немиран и да хоће нешто да рече, али се не усуђује. Напокон кочије изађе на цесту. Са најудворнијом смешком лекар поздрави чиновнике који му одвратише скидањем дубоким клобука. Стаде да разгледа кола, узде, улар; поглади коње развали им уста да им види десни. Перикула се врпољио на седалици, ко да је на жерави и пуцкао бичем. „Полагано“ опомену лекар п напокон седне у кола мрдајући нешто кроз зубе. Иерикула ошине добро коње по мршавим плећима и затегне узде, бодрећи их уз то гласом: хија.. хија. „Не шибај коње, Бога ти...“ „Кад неће да се гану с места, господару!" Лекар нешто прогунђа и стаде гледати десно и лево да не бп кола о камен, којих је било силесија порасејано по цести. Коњи су ишли касом а Перикула махајући бичем uo зраку, ■стаде да пева испод гласа. Сваки час сретаху тежаке, што су гонили у варош благо