Дело

22 Д Е Л 0’ или воле. То је Перикулу забављало. Свакоме би добацио коју, смејући се задовољно, кад би се дотичип наљутио. Лекар се био задубио у читање једне стручне књиге. Био је ведар јесењи дан. Још зелено лишће на стаблима подрхтаваше од лаког поветарца. На небу се белио само по који облачић. Нешто је тихога, мекога,'сетнога било у природи а и Перикулова ]е песма ко одговарала тајном гласу природе, тако је била тиха, сетна и неодређена Јесен пде, дворп су мп пусти ал' за Зеку ја се женит* већу; немам оца, замолићу стрпца да мп купп вола п коњпца. не бп л’ тако моја била Мпца. Ја је љубим, она мене пеће п' ако неће, не имала среће. У неко доба ућута и остављајући коњима на вољу задубе се у некакве мисли. Окрене се и гледаше лекара како чита. Што ти читаш господару? Лекар се насмеја. „Да ти све речем, једнако не би разумео“. „Па зашто не би?„ „Јер ниси прошао школу“. Перкула и опет ућута, али мало после изненада упита. „Господару има ли Бога?“ „А шта ћеш да ја знам!“ „Зар се то не учи у књигама?“ „Е учи. Неки веле да га има, некн да га нема“. „Па је то тад свеједно ко и код нас неуких. Неки веле овако, неки онако. Па која корист тад сд науке“. Перикула се задовољно насмеје своме закључку. Ошине коње и стаде опет да пева, алп сад некако обесно, пецаво: Ja с’ оженп' мален труд: западе ме рђав друг. Неће зимп на воду, неће лети на жетњу. Ја с' осетп мален луд па отнду' у наш луг, те усеко дренов прут, па ошпну два три нут'; 'оће лети на жетњу, 'оће зпми на воду. Перикула је био весео и чинило му се све, све: и лекар и живот и то путовање тако смешно, те се почне у вас глас. смејати.