Дело

П Е Р II К У Л А 23 — Чему се смејеш? Упита лекар. — А ето, незнам ни ја. Дошло ми је да се смејем. II на* стави да се смеје, пуцкајући бићем п нађевајући смешна имена коњима, док се лекар мргодпо и гледао па сат, хоће ли на време стигнути. IV. У вароши је било необично жпво једног поподнева недељног у покладама. Дечурлија се окупљала око две „накараде“. Један је био Перикула. Био је намакао на се мешину једног овна и трубио је у један велики точир, црн и изглађен од дугог рабљења. Други се био обукао у женску одећу. Пред кафаном је било све што је бољега и отменијега. Трговцн и чиновници са њиховим женама. Сви су се смеј-али гледајући чудни призор. Вика и бука буде јача кад се чудној поворци прндружи један момак са лименим судом од петроуља, те стаде бубати и бацати га на земљу па турати ногом. „Оженио се Перикула“ викала су деца, замазана издерана. Сва се она прљавштпна устави пред кафаном. У малој варошици, где је обично све мртво, забављало је и то госпође, које су се смејале, кад се је Перикула стао свађати са назови-женом. о II сучева, дугачка жена, милоока, смејале се од срца а судац мален човуљак плаве косе и заоштрене брадице, гверавих очију удараше у гласни кикот, на сваку крупннју ;,реч што је Перикула изговарао. „Лази, мази“ викао је Перпкула „хоће тн се клобук и тејатер? Не дам новаце, ајд куд те је воља“. „Дат' ће ми ко други“ одговараше онај у женској одећи. „Ко то?“ „Баш ћу теби казати. Ето теби кућа, деца. Одох ја“. „Нећеш, не дам“. Тад је жена попала Перикулу за врат, тресне с њиме два три пута и оборп га на земљу. Заори се урнебесни смех. Перикула је кукао: „Ајме жено уби ме, убила те мема од камена“. Тад устане и викне једно дете, које му донесе замазану зделу. Скине капу и рече окренув се господи: