Дело

24 Д Е Л 0 „Дарујте ме мила браћо да пошљем на иут своју женицу, пначе погибох“. Пође од једнога до другога и свак му по нешто убаци, али кад дође до суца, овај види да је здела замазана неком сумњивом смеђом твари. Сети се. Крв му удари у образе. Махне ногом и здела полети те се сакупљени новац проспе. „Безобразни, срам те било... где је стража“ стаде викати стаде викати судац. Неко се је смејао а неко, видећи да ое је судац зазбиљ наљутио. Уозбиљи се. Госпође се растидише и уђоше у кафану. „Стража... стража“ викаше ван себе судац. Допаде опћински стражар. „Затворите га.“ И Перикулу са женом одведоше у затвор, уз пратњу дечурлије, која је викала и галамила. V. Пред крчмом Лазе Т ... а било се скупило много света. Једна жена, расчешљане, црне косе, герљава, крвава у лицу и модра седела је на каменој клупи и гласно, ронећи дебеле сузе, кукала. „Ко је тако изнакари?“ упита Тоце Зирча крчмара. „Истукб ју је Јекоња“ одговорп овај. „Зашто?“ „Бож ја не знам.“ У то се од некуда створи Перикула. Приступи жени и: „ко те то удари?“ упита. Кроз плач она одговори: „Је .. ко ... њааа.“ „Пустог јунаштва“ ускликне Перикула. Био је мрк у лицу. „Јеси лп му што ти казала?“ „Нииииита“ јецаше жена. „Шта је теби стало?“ огласи се Јекоња, који је био у крчми. Изађе на цесту. „Јеси ли јој ти ћаћа или брат?“ Перикула га погледа погледом пуним мржње а тад удари у смех. „Ха, ха, ха.“ Жена се устаде и гегајући упути кући. „Сирота“ сажаљевају је многи.