Дело

ПЛАВОЈКА 365 Свој план створио је и утврдио одважно, и одлучио је да га изведе без колебања. Начинити се да путује, отпутовати, али вратити се сутрадан: одсести у „Grand Hotel des Etrangeres“, под неким измпшљеним именом, као какав велики господин. Познати се с Цезаром, Бијанкијевом; купити своју жену, ухватити је на делу са... самим собом — чудно браколомство! па онда... па онда... Ту се са својим планом зауставио. Зауставио се из радозналости да чује њена оправдавања, њена извињавања. Али оправдавања и извињавања која би она покушала ту, у том тренутку, немајући могућности да пориче. Кад би сад дошао кући, погледао Аделини у очи и рекао јој: — Знам све... — Ха! ха! Она! Та она би била кадра одговорити му: —Шта све? — За име божје! његова жена била је способна за све! Каква и колика претварања за ове четири прохујале године! Како се добро понашала пред његовим очима, како га је варала, њега, који је био бедак! До јуче сумњао би и у себе самог, у њу не би! Била је дакле уметница у претварању! Боже! Боже! Тај углед од жене беше клијенткиња једне подвођачице. II да је узео за сведока Диманвиља, Аделина би и тада била кадра да барону, уздигнуте главе, погледа у очи и да му рекне, не поруменивши: „Ви лажете, или се варате!“ Зацело, она би била способна и за то. Ах! не: ту безобразницу ваљало је ухватити у клопку! А Бијанки? Бијанки би ћутала, све и кад би знала штогод и могла да говори. Али да ли је могућно да је све било удешено и спремљено тако добро да чак ни Бијанки не зна које њена клијенткиња. Тпх ствари има у Паризу, Лондону, Милану. То му је рекао Диманвиљ, а он је то знао. Али је побегла, нагло побегла, кад је угледала Диманвиља: ето доказа!... Доказа! Не! Аделина је као и обично дошла у походу свом мужу. Кад је ушла у канцеларију спазила је једног странца, непозната човека... Бојала се да их не узнемири... Пардон! II брзо се склонила. Није побегла; склонила се. Не, не, не тако. Ваљало је удесити да дође тамо, у ону кућицу, у ону уличицу, на позив једног британског маркиза који ће сјајно платити авантуру. Ту, ту!... Ха! ха! каква радост, каква дивља радост кад је ту угледа! Боже мој! Згурен у један угао од кола Џемс је сад, премишљајући, увиђао да је тај састанак с његовом женом имао чак нешто нривлачно, нешто, што га је иснуњавало жудњом!... Шта ли ће рећи, Дело, књ. 47. 24