Дело

П л А В 0 Ј К А 371 II јутрос, јутрос је опет угледао своју Ниниш. Шта ли је учинио, шта ли је рекао кад ју је видео?... Није појурио напоље, није потрчао за њом... Ах! каква утеха! То је био најубедљивији знак: није појурио за њом... То је био очевидан доказ да је нпје познао! Хвала Богу! Била је спасена!... У шест је трже звон електричног звонца. То је морао бити Џемс. Ко би други могао бити у то доба него он? Обично је увек долазио у седам. Зашто ли је вечерас тако поранио? Чула је како су доле застала једна кола. Њен муж није никад долазио у колпма. Да није, може бити, Француз?... Да није, ослободивши се Џемса, сазнавши од њега ко је била она јутрошња плава посетитељка, дошао кришом, у трку, да је још једном види?... Кад би био он! Да, кад би био он! Знајући шта ће бити, ако је открио... Само ако Џемс не би дошао одмах за њим, Француз би јој казао шта је било... и она би обећала све, али не би испунила ништа... II кад би дошао њен муж знала би како да се понаша... Могла би, може бити, да се споразуме с Оскаром, да га позове и замоли да, ако је случајно испричао јучерању авантуру њеном мужу, све то тргне и опорекне, наводећи да се преварио, да га је сличност преварила... Ох! кад би био он! Али се не усуђиваше да се одмакне од прозора; изгледало је као да је била прикована. Отворише се врата и уђе Каролина, служавка с великом кутпјом од картона у наручју. — Ко је? — промуца Аделина не мичући се. — Господин. Послао је вратара с овом кутијом за вас. Срео је господара куће и остао с њим у разговору. Сад ће доћи. Аделина крочи неколико корачаји унапред и додирну, механички, кутију руком. — За мене? — Да, тако је рекао вратар. — Шта је у њој? — Не знам. Да је отворимо и видимо. Аделина је тако питала служавку, не знајући зашто. Није схватала. Чинило јој се да јој је Каролина могла објаснити. Каролина метну кутију на постељу, диже заклопац и рече мало зачуђено: — Хаљина, госпођо!