Дело

376 Д Е Л 0 није много једила због тога што је рекла, јер је умела да се довије (довијала се она многом којечему), није наваљивала. — Свеједно, ипак ћу је обућп. У доњој сукњи, без прсника, била је веома дпвна. Фина кошуља од нежног платна, с плавим цветићима, беше на грудима отворена, те се виђаху дојке, мале, чврсте, девојачке дојке. II докле је Џемс, у гаћама, тражио панталоне, да их обуче, јурну она к вратима и заврну кључ. Па онда, наједанпут, обисну се око врата свом мужу, тражећи својим устпма његова уста. Ваљало је савладати последње искушење. Али мирноћа чула, покрај све топлине загрљаја, беше му у помоћи. — Немој, душице, задоцнићу: Диманвиљ ме чека у седам и по, а морам пре тога отићи и Галију. II, прибрав снагу, пољуби је у чело. У уста није хтео, није могао да је пољуби Али Аделина је наваљивала: — Идеш на пут... остаћеш осам или десет дана. Помисли! Тада Џемс плану гневом. Дивљачки је уштину^ заривши јој нокте у голе мишиће, и сурово је одгурну. — Јао! боли ме. Џемс се одмах трже. II стаде се смејати. — Ето тако се поступа с размаженом децом. С децом која не знају да премишљају. Због једног каприса пропао би посао од којега зависи цела будућност! Аделина, наслоњена на постељу, постиђена, прошапута: — Два минута... Џемс се и опет стаде грохотом, нервозно смејати, и спусти се у вулгарност, заносећи се да би нашао снаге да победи искушење. — Познајем те, тичпце. Два минута! Тада се и Аделина стаде смејати; и смејала се и радовала се још вишо у себи. Та њихова интимност, то њихово грљење и љубљење, у том тренутку, убеђивали су је потпуно да њен муж не зна ништа о њеном греху. — Добро, онда нећу ни да облачим нову хаљину. II поново је обукла домаћу одећу. С талијанског Мих. Добрић. (Наставиће се)

-K*