Дело

388 Д Е Л 0 Ђаволи ме дочепаше, те са мном међу хурије. Доведоше ме до једне црнојке, која на осами, тужна и покуњена а са заривеном главом међу кољена, сјеђаше. Бијаше гола као од мајке рођена. Црне и бујне јој се косе у нереду преполовиле, па јој се расуле по једрим њедрима и саблажњивим облинама. Поклопила очи рукама, па јеца. А једро јој и младо месо с модрим и засврдланим дамарима и гуштеровима игра по раменима, на мишкама и по заобљеним стегнима и мермерастим листовима. Не крену собом нити маче рука с лица, ни кад јој приђосмо. Ђавоки ми је показаше, говорећи: — Ово је најновија и најнепокорнија и још несавитљива љепотица с „онога свијета“, која нам данас допаде шака. II том те „дивљакињом“ дарива свијетли цар, наравно под условима: да је укротиш и на наш калуп доћераш. А, да би доказао да толику благонаклоност и повјерење нашега честитога и свемогућега ћесара заслужујеш, дедер да те „прекрстимо" и претопимо и под царски скут и адско окриље уведемо. На, пиј из ове чаше — и чин светог ођавољења биће обављен!... И тутнуше ми под нос и стрпаше у руке златом оперважени кондир од човјечје лубање. Пун пунцат — људске крви. Примирисах и смучи ми се. Отпустих руке низа се и с чашом заједно. Ђаволи покушаше да ми силом разврну уста и ђавољим ме напитком залију. Један ме очепи, да цикнух од бола. А на мој се цик трже — ђевојка ко.ју ми понудише за жену; погледа ме, погледах је, погледи нам се сусретоше — и познадох у њој Милицу, моју сестру милосницу и једнницу. Познаде и она мене, па писну, ђипи, а рашпри руке, па мени у загрљај. — Брате, брате,... јеси ли ти то за бога?! Спасавај се и избавиме!... зајеца несретно ђевојче, обнснувши ми о врат. У мени срце препуче а пред очима ми сијнуше блијеске. Бјесови ме подпђоше, и лупих ђавољом купом са ђавољим „вином“ о тле, а продријех се што ме дерла доноси. Страшна се чаша разби у сто комада, крв се из ње просу и поштрца ђаволе уоколо, мјесто на тлима ђе паде прште као лед под строваљеном знпом, тресак проломи ад као да се вулкан отвори а ђаволи, опржени поштрцаном крвљу из разбијене чаше, разбјежаше се, дерући се и урлајући као лавови. Кокот на „доњем свијету“ кукуријекну, и навијести дан и свјетлост божију. А — ад се стропошта, ховети нестаде.