Дело

90 Д Е Л 0 Она је свако дете називала по имену и сећала се не самоњихових имена, већ и година, месеца, и каке је које нарави, и кад је које боловало, и Доли је то морала оценити. — Е, па хајдмо онда код њих, — рече она. — Штета што Васа сад спава. Видевши децу, оне заседоше саме, у салону, за сто са спремљеном кавом. Ана узе послужавник, али га за тим одмах одмаче. — Доли, — рече она, — он мн је причао. Доли хладно погледа у Ану. Она се надала фразама, пуним претворичког саучешћа, али Ана не рече ништа ни налик на то. — Мила Доли! — рече она. — Ја нећу ни да ти говорим у његову корист, нити хоћу да те тешим; то је немогућно. Али, душо моја, мени те је жао, жао ми те је од свег срца! Иза густих трепавица њених сјајних очију наједанпут се указаше сузе. Она седе ближе снаји и узе је за руку својом малом енергичном руком. Доли се не одмаче од ње, али лице јој задржа свој хладан израз. Она рече: — Мене нико не може утешити. Све је изгубљено после онога што је било, све је пропало! II чим то рече, лице јој постаде меко. Ана подиже суву, слабу Долину руку, пољуби је и рече: — Алн шта да се ради, Доли, шта да се ради? Како је најбоље да се иоступи у том ужасном положају? то је оно, о чему ваља размислпти. — Све је свршено, па крај, — рече Доли. — II, разумеш, најгоре је то што га не могу оставити: имам деце, везана сам. А с њим не могу живети; за мене је мучење и кад га само видим. — Доли, голубице, он ми је све причао, али ја хоћу и од тебе да чујем; реци ми све. Доли је погледа упитним погледом. Искрено саучешће и љубав огледаху се на Анину лицу. — Добро, — рече она на једанпут. — Али испричаћу ти испочетка. Ти знаш како сам се удала. С васпитањем које ми мати дала, не само да сам била невина, већ бејах просто глупа. Ја нисам ништа знала. Веле, ја то знам, да мужеви причају женама о свом ранијем животу, али Стива... — Она се поправи: — Степан Аркадијевич, није ми ништа рекао. Нећеш ми веровати, али ја сам све до сад држала да сам ја једина женска, за коју је он знао. Тако сам проживела осам година.