Дело

П Л А В 0 Ј К А 105 Или: јесам ли за све крива? Да сам нешто Еуђенијева жена! Ето једне реченице коју, може бити, изговарају све жене, спомињући место Еуђениа име драгана... првог драгана. II искрене су у том тренутку кад то рекну, као што сам сад искрена ја. А ако пак та фраза скрива лаж, лицемерство или обману, да ли је то баш увек и једино наша кривица? Мислим да није. Немој мислити да ја овим хоћу да себе извнним или правдам. Аделина. То је било последње писмо. Затим је дошла једна депеша, она што је покренула Бијанку Караделп да остави Париз. Париз—Милан, 12 априла (89) сах. 10.50 пр. и. Бијанка Карадели — Boulevard Poissonieres. Дођи одмах, одмах — за мене си увек Бијанка — и боља си од мене — чекам те — телеграфуј ми час доласка. Аделина Ту Аделинину депешу изазвало је једно врло дугачко, необпчно и неочекивано писмо од Бијанке. У њему је Караделијева причала и откривала цео свој живот, почевши од дана када је, девојком, оставила Милан и настанила се с мајком у Паризу. Откривала га је у свима страховитим појединостима, пошто је најпре молила пријатељицу да јој опрости што ју је лагала за тих нет година што су се дописивале. Лагала ју је, у почетку из природне бојазни да прича такве стидне стварн једној девојци; а после из стида од себе саме. Мајка ју је довела у Париз нод изговором да виде неког старог стрица који не беше познат Бијанки. Али после, мало по мало, до ње је допрла болна истина. Девојка је дознала, на свој јад и своје запрепашћење, да њена мајка није била поштена жена, као што је она мислила и као што је мислило оно неколико лица — Аделина и тетка, између осталих — што долажаху у њену кућу. Била је, од више година, откако је постала удовица (Бијанка је тада још била дете), љубавница неког адвоката ко.ји ју је издржавао. Једнога лепог дана тај адвокат мораде, због неких ни мало лепих ствари, да остави Милан