Дело

104 Д Е Л 0 Клару и Вирђинију; напослетку, изгледало је као да су тражили све могућне начпне да ме избегну као неко опасно створење! Замисли! Друга је новост да сам опазила и уверила се да је Тото заљубљен у мене. Помишљала сам да ли да се љутим, али сам одлучила да ће бити најбоље слатко се смејати. Долази чешће да ме обиђе и увек бира време кад нема никога. И свакад ми рекне: — Немојте причати тетки да сам био овде. Ја долазим к вама као старој пријатељици коју познајем као дете и коју волим. — Осећам се тако пријатно, кад неколико часова проведем нокрај вас. Шта ћу? Али ваша тетка је... знате... некако чудна жена... има неке чудне идеје... — Шта, да није љубоморна? — додам ја смејући се. Кад је он код мене, не бавим се много о њему. Радим посао који имам, ходам но кући, читам, пишем. Он остане седећи у једном углу. Прича п ја му не одговарам. Гледа ме оним смеђим очицама пуним пожуде... и ја га оставим да ме гледа, и смејем му се. Потом устане. — Зар идете? — Да. Доћи ћу опет. — Браво. До виђења. Ствар доста одвратна, али веома смешна. Једног дана ми рече: — Хоћете ли, малешна (малешна је тепање што га је његова старачка памет умела створити за мене), хоћете ли да вам се нешто исповедим? — Исповедите се. — Кад сте били девојка, у теткиној кућп, толико сам пута помишљао да вас тражим за жену. Али се нисам усуђивао. — Добро сте учинили што нисте, јер бих вас била одбила. Тако он са мном разговара, а тако му ја одговарам. Кад се сетим оног првог дана после мог венчања, оног • јутра кад сам се наслонила на прозор, обасјана мајским сунцем, и посматрала децу и дадиље што нђаху у парк... и тада зажелела да, и ја имам деце!... Лепих жеља сам имала тог јутра!... То није било давно, и каква промена отада! Јесам ли крива?