Дело

ПЛАВОЈКА 107 трајаше пет година, било је увек за њу мука а и утеха. Готово сваки дан стизало јој је од Аделине по једно нисмо, којејује подсећало на прошлост; и сваки дан проклињала је та писма која су јој отварала у срцу љуту рану; али их је затим благосиљала, јер јој се чинило да јој не даду да потпуно пропадне. Она, та писма, беху јој свако јутро убод пожа, али јој изгледаху и као даска на пучини, за коју јој се само треба дохватити па да се, ако хоће, вратп на обалу. Осећала је, сваки дан, силну тугу кад седне да одговара на та писма, јер је морала варати милу пријатељицу из детињства, причајући јој о мајци која морално бејаше умрла пре но што је спуштена у гроб, о мужу који није никад постојао; искрена бејаше само онда кад је говорила о својој силној љубави према свом детету. Али је сваки дан осећала и велику утеху кад седне за сто да пише пријатељици. Чинило јој се као да је један сунчани зрачак тренутно осветлио таму њеног живота, као да је издржала морално купање које јој је уздизало срце и препорађало душу, после јутарњег купања у млеку, у коме је кокота по моди разнежавала своје месо. То дописивање чинило јој се нека врста деспнфекције. Бијанку је болело, задавало брига и дирало то све веће кварење Аделинине душе. Желела је да она буде срећна и поштена. Али најпре оно пскрено саопштење о љубави нрема Еуђенију, па онда оно дрско откриће недостојних Аделининих односа са Ћентомонтијем, бејаху је уплашили. Предвиђала је пропаст. И покушава је да је саветује да се тргпе, да се врати свом мужу и својој кући. Она, париска кокота, одавала се с одушевљењем том нрепорођајном делу! Из ње искрено говораше ненромењена љубав према пријатељици, и остатак стида и поштења које живот није уништио, и она је — сад — протестовала у име других, јер у своје име више није могла протестовати. Аделина јој је одговорила: „Немој ми проноведати морал, ти! Лако је теби бити поштена жена, кад се око тебе смеши, кад ти је све по вољи, кад си имала срећу удати се за човека кога волиш, и кад се свако јутро будиш и свако вече успаваш са задовољеним жељама!...“ И Бијанка је остала дуго с тим писмима у руци, докле