Дело

114 Д Е Л 0 — Да путујемо? — упита Бијанка зачуђено. — Да. Ваљда ми нећеш саветовати да не би требало да похитам ка Буђенпјевој постељи. Али како да путујем без тебе? — Аделина

— Неколико речи само. Може се измислити нека сестра, чини ми се; нека сестра тешко болесна у Напуљу. Ти хоћеш да похиташ да је негујеш, али немаш снаге да идеш сама. И молиш ме, и преклињеш ме да те пратим. — Али ако би твој муж сазнао, открио? — Шта? Како да открије? — Па онда треба новаца.... — Ја их немам. Али имаш их ти. Позајмп ми. Вратићу ти, кунем ти се. — Ох! — Свршавајмо. Иди Џемсу да га молиш. — Али... — Нећеш? Бојиш се да не изгубиш свој новац? — Ох! Аделина! — Па онда? — Али кажи ми, кажи ми: зар не помишљаш на оног Другог?.... — На кога? — На Ћентомонтија. — Шта ме се тиче он? — Требало би да га известиш. — Боже сачувај. Каква он има права? — Она која му дајеш ти. — Ја? Нисам му дала ниједно. Дала сам му себе саму, не знам чак ни зашто. Сад се повлачим. — Али кад те воли, гледаће да сазна узрок твом одласку. Пратиће те. Откриће. Могао би се светити. — Пре свега не воли ме. Добио ме је зато што је била најлакша ствар на свету добити ме. Али зацело му је милија Кати, његова кобила. Чак ће му се допасти то што ме се на тако јевтин начин ослободио... — Та, Аделина, зар ти о себи тако говориш? — Наравно. Чудиш се? Боље је да се чудиш што досад нисам имала стотину љубавника место једног. — Место два.