Дело

ПЛАВОЈКА 113 рубље или буде ма п проста служавка; да ради какав му драго поштен посао, те да буде честита жена. То бејаше добра и врло проста намера. Али Аделина ју је у свом вртоглавом надању вукла са собом. Једнога дана дојури у Бијанкину кућу Аделина сва задпхана, очију које су севале, усплахирена и страшно узрујана. — Шта је? Шта је било? Треба ли ти још новаца? — Ах! не, не! Шта ће ми? Друго нешто. Читај. II дадејојједне новпне. То бејаше „Коријере ди Наполи“. Један мали одломак био је обележен црвеном иисаљком. Тај , одломак је гласио: „Еуђенио Ђовенцани је међу нама. То име неће бити непознато читатељкама које воле лепу књижевност. Његов роман ,,La Sfida“ изазваоје пре три четири године највеће интересовање и топло и одушевљено примљен од нежног пола, којијеутој књизи нашао тако лепог, јаког и деликатног оцртавања једног милог женског карактера. II зацело се многа од обожаватељки Еуђенија Ђовенцанија питала: шта је с нашим омиљеним писцем? Јер ломбардски књижевник бејаше ишчезао из уметничког света и из аристократскпх салона, који га беху изабрали за свога љубимца. „Годину и по дана није се знало нпшта о њему. Чак ни најприснпји његови прнјатељи нису знали којн је он скривен кутак — ко зна у каквом тајном циљу — нзабрао за своје обитавање. Сад се, нанослетку, Еуђенио Ђовенцани вратио. Али, на жалост, у рђавом стању. После дужег путовања по Малој Азнји, Хиндустану и Црном Континенту, добио је у Египту маларијску грозницу. Овде се искрцао пре три дана и одсео је у „Хотел Везуву.“ Пут морем погоршао је његову болест, те сад мора лежати и озбиљно се лечити; лекари нису могли критн од његовпх ирпјатеља, који су се забринути окуиили око његове постеље, да их стање болесниково веома узнемирава. Нека бп дао Бог да завичајнн ваздух поврати здравље младом и омиљеном уметнику.“ Ко ли је послао Аделинн те новпне? Она пије знала. Ко зпа? Може бити сама Ђуљелмијева? Може бити какав пријатељ напуљски, који је у грозничном бунилу чуо болесникову исповест. — Да путујемо, довече. Дело, кн>. 49. 8