Дело

КЊИГА 49. СВЕСКЛ 2. ДЕЛО НОВЕМВАР, 1908. ГОДИНЕ Поздравн нас с поља јесен Хуком ветра, пљуском кише II играњем лпшћа жута. Песма нам је прекинута, Говорили нисмо више. Из даљпне назнре се Да се румен зорин буди; Али ннгде топла зрака. Ал’ је зора пуна мрака! Ал! су срца пуна стз^ди! Кад впдесмо после небо Где се сунце споро пење, У то доба мртвих ружа Само небо наду пружа, Небо није још јесење. 2. Опет сам те угледао Кад се твоја младост гаси; У срцу тп јад и мора, На челу тп прва бора, У коси ти седе власи. Ал’ кад поглед твој осетнх, Одбеже ми хладна јава, Врати ми се летње доба, Угледах ти ока оба Ко јулпско небо плава. Вл. Станимирови*.

к*

9