Дело

ЧОВЕК КОГА ГУРАЈУ (ПРИЧА 0 ЧОВЕКУ КОГА НЕ БН ТРЕБАЛО НА ТАЈ НАЧПН ГУРАТП.) Враћао сам се са једног рибљег ручка, боље рећи са једне гурманске гозбе. Бно сам добро раеположен, још непрестано у сласт размишљајући о божанствености аласке чорбе, о ненадмашпостп кечпгиног паприкаша, о несравњивости шарана у процепу и о благостн смедеревске тамњанике, алп је то добро расположење било још врло далеко од стања у коме се н најскромнија отменост даје заборавити. — Госгтодине!... Господпне, станите ! — чух глас за собом. Ја се обазрех и приметих да ми се приближује унпформисано лице које сам мало-пре срео. — Мене зовете? — Јесг, вас. — А шта сте ради? — Ви сге ме гурнули. ГЈитам: зашто сте ме гурнули? — Ја вас гурнуо?! — Јест, ви мене гурнули! — А кад то, молим вас? — Мало-час, кад сте поред мене прошлп. — Извините, али то није истпна. Срели се јесмо, то прпзнајем, али смо се мимоишли на један добар метар растојања. Ето то је истина. — Је л' те? — Јест. Унпформисано лпце ми се загледа у очи, сумњиво заврте главом и окрете ми леђа. Ја продужих пут, алн се више нпсам са слашћу присе-