Дело

ЧОВЕК КОГА ГУРАЈУ 141 hao ни аласке чорбе. ни кечигиног панрикаша, ни шарана у продепу, нити смедеревске тамњанике. Сад сам мислио искључиво о овом случају и о стварима н прпзорима до којих овакав случај врло лако може довести човека. Сад сам већ тачно знао слику нашег сусрета и нешто његове бпографије. Знам да је ожењен човек и роднтељ неколике деде; знам да је у невреме изашао из једне кафаннце која најмање може одговарати титули његовог званичног положаја; знам да је, обилазећи једног просјака, приметно посрнуо у правцу к мени; знам да сам се томе не мало зачудио, пгд. итд. Управо, знао сам све што мп је у томе тренутку требало знатн. -- Господине!... Госдодине, станите! — опет чух онај малопређашњн глас иза својих леђа. Окренем се. Оно iicto униформисано лице приближавало ми се на псти начин. — Шта сте ради, молим вас ?! — Још пптате ? ! — Питам, дабогме. — Па ви сте мене гурнули! Питам: зашто сте ме гурнули? — Господине, мн смо се о томе већ објаснили... — Не! — Како не, кад је то мало-пре било! — Знам, знам, алп оно није нпшта; ви се мени нисте извиннли... — Па нисам имао за шта ни да вам се нзвиним. Наш сусрет био је на растојању од једног доброг метра, према чему је апсолутно искључена сумња да сам вас могао гурнути. — Је л' те? — Јест. Униформпсано лице ми се оцет загледа у очи, сумњиво заврте главом и окрете ми леђа. Ја продужих пут, али више нисам размпшљао ни о рибљем ручку, ни о непрнјатности овога случаја. Уместо мисли имао еам само један осећај: жалио сам једну породицу, један позив и једну фамилијарним обзприма збуњену државу. II та ми се жалост појача подсећајем на једног бившег мпнистра, којп ми се пзвињавао што је моме кучету стао на ногу, и то у тренутку кад иоред мене није бнло никог, па нп мога кучета.