Дело

142 Д Е Д 0 — Гоеподине ! — јави ми се једна жена са тротоара зове вас један господин. И прстом указа правац иза мојих леђа. Ја се обазрех. Са приличне даљине приближавало ми се оно исто униформисано лице и руком махало на мене да станем. Мене обузе страх од скандала који предосетих као неминован Једна кола прозврчаше поред мене. Ја притрчах кочијашу. — Зауставите да се нопнем ! — Извините — рече ми кочијаш — ово су мртвачка кола... Зар не видите да су мртвачка кола ?! И засмеја се човек. Ја онда улетех у једну бакалницу. — Извините, потребно ми је да се склоним у вашу авлију... Пројурих кроз бакалницу, уђох у авлију и ночех се обзирати за каквим било излазом, али излаза нигде. У авлији праља простире веш, и ја се с њом упустих у разговор. Мало после ето бакалина. Госиодине — рече ми он врло осорљивим гласом то је којешта од вас да ми на врат баците пијаног човека! То је срамота п ја ћу вас обојицу сад предати жандарму! Ја испричах бакалину сву своју невољу, и увидех да се чбвек стиша, па чак приметих и неко мало саучешће његово. Онда ми он посаветова да прођем кроз берберницу која је била баш до његовог дућана, али да не кажем да ме је он туда упутио, јер је, вели, у крвној омрази са берберином. Ја тако и учинпх. — Извините — рекох берберину — потребно ми је било да прођем кроз вашу радњу . . . — Моја радња није улица! . . . Свињарија! — дрекну берберин и тресну ногом, при чему му чешаљ из косе испаде на патос. Али сам се ја већ нашао на улици. — Кад га кријете, значи да сте га ви наговорилп да ме гурне! — чух како трешти глас оног униформисаног лица у бакалиновој радњи.