Дело

178 Д Е Л 0 Русија, као награду за своје победе, добива у Јевропи, само повратак Бесарабије. И то, по цену дугог непријатељства са младом краљевином, дојучерашњим савезником, и са којим би имала толико интереса да одржава успомену на заједничко ратовање. Србија и Црна Гора такође су оглашене за независне. Оне такође добивају извесне територијалне користи. Али прва од тих кнежевина гледа како јој се препречује пут ка Сслуну, те губи, мало по мало, наду у развитак на мору, било ка Јегејском, било ка Јадранском мору. За Црну Гору учињено је више, њен круг акције прошпрује се, нарочито ка мору, где добива Бар; али не добивајући капије од Спича и Улциња, она мора да прими, бар за тај мах, знатно смањење словенских нада ка јадранском приморју. Турска је још једанпут спасена. Не само што задржава Царпград, око кога је Јевроиа у забуни више него икад, него добива натраг територију коју јој је уговор у Сан-Стефану био одузет, од Јегејског Мора до Балкана, — осим једне исправке евентуалне границе, али још неодређене у корист Грчке, у Епиру и Тесалији... Она се избавља из руског загрљаја, н вероватно на свагда. Па ипак, ратна накнада од 300 милиона рубаља, која ће бити уређена посебним аранжманом између Турске и Русије, оставља овој средетво за притисак на Порту, која нпје кадра да га се ослободи у кратком року. Турска одржава још, осим Кипра, острва у Архипелагу и Средоземном мору, па п Крит. Марљнво су је одр жали у улози „вратара од Мореузина1'. Нису нашли ништа боље да би одржали равнотежу на Иетоку. Хришћанство, окупљено још један пут, да би одлучпвало као господар о стварима и нраву, није смело оборити факт мусломанске окупације, ни прокламовати право јевропских народа на Јевропу. Лорд Би консфилд изјавио је, у сред Конгреса, да је „једна од главних нословпма Конгреса. Бнли су само „саслушапи" од представнпка Сила. Онн поднеше једап мемоар и топло орањаху своју ствар, али се у панред зна io да је све то узалуд и да положаји беху заузетп: један од секретара копгреских, гроф де Мојп, нпше: „Жатио сам у себп два румунска делегата слушајућп пх како развијају своју расудљпву н илузорну аргументацију. Онп су, уз то, и један и други, имали врло тужан изглед, и вршили су своју мисију само по дужпостп н без икакве наде.“ (Revue det deux Mondes, 1 нов. 1904 г„ публпковано у „Делу“ за 1905 г.).