Дело

184 Д Е Л 0 вило својега понашања да помаже, у колпко је могућно, силе другога реда; она једнако бранп толеранцију и верску слободу. У исто време, она потпомаже носиоце отоманског дуга. Француска је велики извозник прпнципа и капитала. Шени пуномоћнпци износе пред Конгрес један члан (који је постао члан LXII уговора), који обезбеђује свим верама слободу, једнакост пред судовпма, приступ у службе, почастн и т. д. Те мере, које се могу применпти чак и у земљама одвојеним од отоманске царевине или које су добиле аутономну администрацију, нису пролазиле без тегоба, на име за Јевреје у Румунији и, овде, француски иредлог наиће на најживље противљење руских пуномоћника; али Енглеска је била потпуно наклоњена предлогу, који је тако исто потпомагао и кнез Бпзмарк. Једнакост вера поотаје, први пут, уговорни закон за Исток. Француска је гако нето изнела пред Конгрес територијалне захтеве за Румзчшју п Грчку. Борба је била у толико жешћа што су пнтереси били изукрштани, и ако Конгрес није потпуно ратификовао њену нницијативу, ипак је о њој водио рачуна, јер додели Румунији терпторијалну донуну, од Рашове до Силистрије, као и дунавеку делту са острвом Серпенсом; тако псто, према једном француском предлогу, он признаде, у начелу, важну псправку границе Грчкој, у Епиру п Тесалијп (чл. XXIV), остављајући Силе као посреднице између Турске и Грчке, у случају тешкоће. Француска предложи, проширујући члан XXII уговора у Сан-Стефану, право слз’жбене заштите посланстава над црквеипм људима, хаџпјама и калуђерима којп би путовали по јевропској и азијекој Турској, као и над верским заводима, у Светим Местима и другде (чл. LXII). Њени пуномоћници, који су у почетку ушли онако плашљиво II опрезно, мало по мало осетили су се учвршћенп н тако рећи ношенн снагом својега положаја. Показивали су ее предусретљивп према њима; унос-или су у протокол њнхове најситније напомене; поверавали су им деликатне иослове носредовања и редиговања. И нико више од кнеза Бизмарка није настојавао да им се иосао олакша н учини што племенитијим. Каква промена! А то је за то што нико боље од кнеза није разумевао значај пристанка Француске на дело Сила које су госнодариле на Конгресу. Да је Француска изостала илп оепо-